Njegove balade, otpevane savršen glasom, probijale su zidove cenzorskih ušiju socijalističkih komiteta za kulturu.

Čitajući spisak pesama Šabana Šaulića, shvatio sam da postoji izvesna mogućnost da isečem vene, što bi bila mala šteta kako za mene, tako i za novinarstvo, ali je gre’ota da ovaj tekst bude anemičan. Potom sam ih odslušao. Nekada je bila sramota za generaciju novog talasa primaći se čak i blizu pločama tog tipa koji je nosio periku davno prije Donalda Trampa, ali nakon pola veka od njegovog prvog singa “Dajte mi utjehu” koji se objavio kada je imao 18 godina, postaje nešto jasnije zašto smo, zajedno s njim, postali šabani.

U jednom od seoskih svadbarskih šatora, srpske Bakingemske palati, pre mnogo godina, Šabanu Šauliću je stavili pozlaćenu krunu na glavu, dok su naljoskani svatovi, članovi reda vitezova od podvezice, ritualno kidali pečenje, nalivali se rakijom i vinjakom, posmatrajući krunisanje kralja srpskog folka , Ruke su im žale masne, glave krvave, jer ko se nije od prisutnih, mazeći flašom svoje naborano čelo, prepoznaje u narodnjačkom klasiku “S namerom dođoh u veliki grad …”.

Sedamdesetih i osamdesetih godina, kada se dogodio veliki prasak jugoslovenskog rokenrola, već je stala generacija čija je roditelje Maršal silom oterao u grad, da šljakaju tešku industriju i veru se uz solitere po musavim predgrađima, ali ta deca nikada nisu zaboravila krave, pašnjake i selendre u koje su odlazila leti na raspuste. Ako je Goran Bregović pripadao toj kasti, koja je jednom nogom marširala rokerskim asfaltom, drugi gazila po balezi, svestan da taj urbano-seljački sloj stanovništva traži novu mesiju u mladom, dugokosom Sarajliji, tvorcu pastirskog roka, Šabanu Šauliću, Sinanu Sakiću, Ljubi Aličić čitao plejada narodnjačkih grla na liniji Šabac-Loznica, ostala je dosledna šatorskoj i vašarskoj ideologiji, odupirući se rokenrol zvuku.

Ali, ako su Sinan i Ljuba Aličić ostali autistični stanovnici šatorskih enklava, Sinan sa onoga, a Ljuba sa ovim svetom, postavlja se s vremenom posljednjih otpadnika postpanka, koji je prerastao narodnjački treš zaliv melodijama orijenta, Šaban je postao mejnstrim. Sinan je hrapavim glasom, trzajima tela i hektolitrima rakije ljute kojima se nalivao, proživljavao svoje pesme, pretvarajući se u ikonu siromašnih, izgubljenih provincijskih duša, razlivujući bol, tugu, bedu i beznađe. S vremenom je postao heroj garažnih rokera i andergraund scena, potom i elitističkih puritanaca. Tako je i završio, preuzimajući na sebe svu, naizgled banalizovanu žal iz svojih pesama. Postao je konačno slavljen, mrtav i beo! Bilo je to vraćanje duga neprilagođenom folkeru koji je subverzivno, bez televizijskih reklama i bilborda, punio Taš koji se, uzgred, nalazi pored elitne Pete beogradske gimnazije. Razume se da su đaci bežali s časom da slušaju žalopojke o ostavljenom muškarcu kome najbolji ortak mažnjava devojku ispred nosa, ali ga na ne klepi močugom ili ne raspori nožem, već ode u kafanu neku, daleku, naruči vinjak i moli da mu se nevernica vrati , Uz đake, pristizali su i akademici.

Sinan je, odbijajući da se prilagodi glavnim tokovima ideologije, producentskim bosovima turbo-folka i televizijskim magnatima, prerastao svoje pesme. Ili, što bi se reklo, to je postajao hit. Nisam dugo čuo za Ljubu Aličića i Jašara Ahmedovskog, ali upravo zbog toga mi se čini da oni jašu Sinanovim putem, ne kroz preriju, nego kroz njive, gdje ih čekaju seoski domaćini koji u dvorištu postavljaju veliki šator i drvene klupe , a potom pune svoje puške ili automate i čeka da ispale rafal u nebo, kada čuju pesmu o još jednoj nesrećnoj ljubavi (ima li srećnih) iz zavijajućih trilera koji podsećaju na vučje.

Greše oni koji tvrde da se Šaban prilagodio, ušavši, podrazumijevaju, kao kralj, u glavne tokove novca, medija i politike. Nije na mediokritetu, niti poseduje viši stepen prilagodljivosti i moralnu amorfnost, već je otišao tragom svojih pesama i glasova koji su isuviše vredni da ostali zarobljeni u studiju Radio Šapca ili drugih provincijskih emiterskih postaja. Čak je riječki kultni art-rok bend LET 3 obradio Šabanovu stvar iz 1978. godine “Dođi da ostarimo zajedno”, u hard-rok aranžmanu “Deep Purple” antologije “Dijete u vremenu”, kao naizgled nemogući konceptualni eksperiment alternativaca koji se više od tri decenije odupiru hrvatskom političkom i kleronacionalističkom establišmentu.

Uvodni gitarski rifovi Ričija Blekmora i harmonika narodnjačke klasike koju je komponovao Šaban Šaulić uklapaju se u melodijski savršenu celinu “Dete u vremenu” koja ne može prevariti ni moju nesavršenu Eustahijevu trubu. Pravi rokenrol kao i pravi narodnjaci ne slušaju se studijski, nego znojni, poderanih grla i razbijenih glava u vlažnim, zadimljenim i mračnim klubovima ili pod šatrama. Kao što “Deep Purple” nije mogao da ostane zatočenik klupskih svirki, jer je njihova muzika postala globalna umetnost obeležena glasovima Jana Gilana i Dejvida Koverdejla, tako su i balade Šabana Šaulića “Uvenuće narcis beli”, “Dva goluba bela” ili “Bio sam pijanac” otpevane savršenim glasom, probijale zidove cenzorskih ušiju socijalističkih komiteta za kulturu. Šabanove ploče su oporezovane kao šund, ali poreski harač nije mogao da spreči njihovo slušanje. Napravio sam eksperiment: puštao sam na Jutjubu Šabanove pesme. Kolege su me na početku gledale prezrivo. Moguće je da je razlog tome što je “Politika” u krugu dvojke, ali je posle refrena “Nisi me volela u ovo vreme, a ja sam želeo samo jedno, sada kad nismo mladi ko nekad, dođi da ostarimo – zajedno”, nekoliko njih, muškog su roda, sišli su po pivo.

Već dva dana me progone balade Šabana Šaulića, što sam pokušao da izlečim slušanjem Leonarda Koena i nezaboravne “Dance me to the end of love”, kako bih spasao dušu. Bilo je to, shvatio sam, robovanje stereotipima. Od Šabana Šaulića se ne može pobeći.

Šabanizam je, kao forma ponašanja i snalaženja zaista postao tranzicioni šablon za uspeh, a konačna pobeda narodnjačkog pokreta, kao osnovnog ideološkog pravca, pokazala je da više ništa nije moglo da zaustavi taj hipnotički miks kola, orijenta, popa i diska.

Varaju se i hrvatski branitelji, čija deca odlaze vikendom u Beograd, ako misle da je splavarski ekspanzionizam ideal svega onoga što je sanjao Sloba: da svi Srbi žive u jednoj državi. U ovoj, narodnjačkoj postmoderni nema ni trunke nacionalizma. Reč je o čistoj lovi. Nove vladajuće kaste i njihove verne ljube, mahom mlade sponzoruše, ogrnute demokratskim i proevropskim oreolom, traže muziku za sebe. I pronašle su je.

Ali tu ne pripada Šaban Šaulić. Nekada ismevan, danas može samo da nam se smeje. I taj smeh nije maliciozan, već dobronameran. Šaban zna da će ga i poslednji pripadnik takozvane društvene elite, pozvati kad ženi sina. Želeće da mu se na svadbi peva klasika!

Tekst napisan povodom velikog jubileja, 50 godina karijere kralja srpskog folka, i objavljen u Nedeljniku broj 352.

Legendarni pevač poginuo je danas u Nemačkoj.