Siniša Đurić je ostavio dubok trag u fudbalu Republike Srpske, ali i SR Jugoslavije. S gradiškom Kozarom osvojio je premijerno izdanje Kupa Republike Srpske 1994. godine, stasavao je u banjalučkom Borcu, afirmisao u Zemunu, ponovo bio sjajan u Borcu, Laktašima… Karijeru je završio u matičnom klubu Kozari, bio je februar 2010. godine.

”Tada je trener bio Vinko Marinović, borili smo se za titulu i povratak u Premijer ligu BiH. Imao sam 35 godina i kada sam vidio da su me mladi igrači ostavili dva kruga na treningu, zaustavio sam se, došao do trenera i rekao mu: “Vinko, završio sam karijeru!” Ubjeđivao me je da sam mu potreban, da razmislim, da ne donosim nagle odluke. Odgovorio sam mu: “Ostajem zbog tebe, ali samo kao pomoćni trener. Ne želim nikom od mlađih igrača da zauzimam mesto u timu!” Imali smo zaista sjajnu generaciju”, počeo je, na iskren način kao i uvijek, svoju priču Siniša Đurić.

Prvi trener bio mu je legendarni Velimir Veljo Sombolac, olimpijski pobjednik iz Rima 1960. godine, tada šef omladinske škole FK Kozara koja je zahvaljujući upravo njemu postala prepoznatljiva naširoko.

”Bila je 1986, imao sam 11 godina, došao sam u Kozaru i prvi trener mi je bio Veljo Sombolac. Od njega sam naučio fudbal, profesionalizam u fudbalu, fer-plej odnos, učio nas je da budemo dobri igrači i ljudi. I danas, kada idem na rekreaciju, nosim iste navike kojima me je naučio Veljo. Bio je strog, ali pravedan, profesionalac kod kojeg nije bilo improvizacije. Bio sam u sjajnoj generaciji koju su još činili Saša Raca, Edvin Kolarić Mape, Saša Krupljanin, Slobodan Milovanović Bodi, Zlatko Vasiljević, Vinko Marinović je bio nešto stariji… Trener nas je volio, ali i provjeravao u školi, nije imao pardona prema lošim ocjenama i slabim vladanjem”, prisjetio se svojih prvih fudbalskih koraka Siniša Đurić.

Malo poznata je činjenica da je Đurić bio kadetski reprezentativac SFR Jugoslavije i da je u dresu sa najdražim bojama odigrao čak 22 utakmice.

Prvo sam, 1990. godine, prošao “filter” u Školi fudbala na Bardači kod Srpca kada su okupljeni svi potencijalni reprezentativci iz BiH kod selektora Rade Matića. Bio sam akter Evropskog prvenstva 1992. godine na Kipru, kao selektor nas je vodio Slobodan Santrač. U kvalifikacijama smo eliminisali Rusiju, tada se zvala Zajednica Nezavisnih država. U Krasnodaru je bilo 1:1, kao i u revanšu u Sofiji, gde smo bili domaćini zbog sankcija Saveta bezbjednosti Ujedinjenih nacija. Prošli smo na penale”, ispričao je svoja iskustva Đurić, a onda nastavio:

”Prvu utakmicu na Kipru odigrali smo protiv Italije, izgubili smo 0:4, a tri pogotka je postigao legendarni Frančesko Toti. Potom smo pobjedili sa po 2:1 Finsku i Dansku, ali smo bili peti zbog gol razlike i nismo ušli u polufinale. Imali smo talentovanu generaciju u kojoj su igrali još: Mijailović, Mišković, Lešnjak, Mulalić, Salihamidžić, Pelić, Isailović, Milijaš, Palašti, Mešanović… Zanimljivo je reći da sam na tom Evropskom prvenstvu igrao na poziciji desnog beka iako sam u Kozari bio napadač”!

Bogato igračko iskustvo Đurić je stekao u Zemunu od 1996. do 2001. godine kada je nosio zeleno-plavi dres ekipe iz Gornje Varoši.

”Vrata Zemuna mi je otvorio, ko drugi, nego moj prvi učitelj – Velimir Sombolac. Kao bivši igrač Partizana imao je mnogo prijatelja i poznanika u Beogradu, preporučio me je, dokazao sam se i sa uspjehom nastupao za Zemun. Taj period u karijeri nikad neću zaboraviti. Tada sam stekao veliki broj drugara i prijatelja s kojima i danas održavam kontakte i posećujemo se”, sa osmehom se prisjetio zemunske epizode Siniša Đurić.

Na kraju na red je došao i banjalučki Borac kao tema.

”Poslije Zemuna stigao sam na banjalučki Gradski stadion, bili su to počeci zajedničkog takmičenja na nivou BiH, današnja Premijer liga. Prije toga sam kratko bio u Nemačkoj, a Borac je za mene bio izazov. Kao mlad sam napustio grad na Vrbasu i vratio sam se da pomognem, doprinesem što boljim rezultatima. Godine 2004. igrali smo finale Kupa BiH na Koševu protiv Modriča Maksime, postigao sam i pogodak, ali smo izgubili na penale. Ta utakmica mi je i danas ljuta rana”, rekao je na kraju Siniša Đurić, bivši kadetski reprezentativac Jugoslavije i napadač koji je s lakoćom rešetao mreže.

Kozara

Prije izvesnog vremena Siniša Đurić je obavljao direktorsku funkciju u Kozari iz Gradiške, svom matičnom klubu.

”To je za mene jedno novo životno iskustvo, ali moram da kažem da sam se mnogo bolje osećao kao igrač, sa manje problema. Nimalo jednostavno nije danas biti odgovorno lice ili funkcioner u našem fudbalu, klubovima. Kozara je dio mene, moja druga kuća, ali nisam mogao više. Došlo je do zasićenja, treba čovjek malo i da predahne, napuni batirije, nađe nove izazove. Kozari želim sve najbolje u narednom periodu”, rekao je Đurić.

Trener u Dubravama

Trenersku karijeru počeo je kao pomoćnik Vinku Marinoviću na klupi Kozare, a potom je radio u Slogi DIPO iz Gornjih Podgradaca i Dubravama, vratio se u Kozaru, a odnedavno se ponovo vratio na klupu drugoligaša Republike Srpske Dubrava.

”To je sredina u kojoj ljudi istinski vole fudbal i poštuju vrijednosti. Grupa entuzijasta je u klubu, organizovani su na visokom nivou i poštuju datu riječ. Iskren da budem povratak u Dubrave mi godi. Radim u jednoj osiguravajućoj kući, ali sam i dalje ostao u fudbalu i to me čini ispunjenim i zadovoljnim”, zaključio je za Sport DC Đurić.