Ko od nas još nije u djetinjstvu ili nekom drugom razvojnom periodu doživo da ga nakon ispoljavanja određenog ponašanja, neko iz najbližeg okruženja pita: „ Jesli li ti normalan? Šta  to radiš?“

U magičnom svijetu, svijetu čarobnjaka, normalcima se nazivaju ljudi koji nemaju super moći. U realnom svijetu, ovom koji nas okružuje, normalnim se smatra najčešće ono što je nama prihvatiljivo. Da li je to zaista ispravno?

Opšte prihvaćena definicija normalnosti skoro da i ne postoji. Ako krenemo posmatrati iz ugla da je normalno ono što je društveno prihvatljivo, ne možemo da se ne zapitamo, a šta je sa kulturološkim razlikama. Neću ići tako daleko da razmišljam o odnosu prema ženama, djeci, seksualnosti i ishrani u različitim kulturama u odnosu na našu, navešću jedan banalan prijemer. Prije nekoliko godina slušala sam priču kako je djevojka sa naših prostora udata za Britanca, došla u posjetu kod svojih. Dok je pomagao njenom ocu na nekim poslovima, njen suprug je povrijedio nogu. Ne bi tu bilo ništa neobično, da momak nije bio u boksericama i uplašen da ne iskrvari, sjeo u automobil da ga odvezu u hitnu. Punac ga je vratio nazad u kuću da uobuče pantalone da bi izgledao pristojno. Obrazložio je da nije normalno da se vozi u donjem vešu po gradu. Ispade da je kod nas normalnije da iskrvariš, nego da nepristojno obučen spašavaš sebi život. Dres kod za ljekara mora da postoji.

Subjektivno posmatrati normalnost,takođe je jako nezahvalno. Ono što je meni normalno, nekada nije ni mojim najbližim prijateljima normalno i obratno. U zavisnosti od uloga koje imamo, vaspitanja, stavova, vrijednosti, percepiranje normalnosti se razlikuje. Često se u muškom svijetu nasilno ponašanje opravdava kao dokaz muškosti. Nisam jednom čula grupu mušraca kako komentarišu, da je sasvim u redu istući nekoga, jer im je muvao djevojku, zakačio ramenom dok je prolazio, ili ih popreko pogledao. Ući u fajt, da dokažu svoju nadmoć, je veoma poželjno. Kada posvjedočim takvim pričama, sjetim se svog razrednik je stalno ponavljao: „Volovi se tuku, a ljudi svoje probleme rješavaju razgovorom.“ I dok je meni naučenoj, da volovi treba da budu volovi, nekim ljudima je draže da oni budu volovi, pa im je nasilje sasvim u redu.

Statistički gledati na normalnost bila bi možda i najprihvatljivija odrednica, međutim i tu je jako teško odrediti da li nešto što se učestalo ponavlja kod većine, određuje da je nenormalno biti izuzetak iz toga. Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u 2021. godini je bilo 5530 zaključenih brakova, a razvedenih 1017. Po tome bi bilo logično da oni koji su stupili u brak, normalniji od onih koji su odlučili da se razvedu. Uključujući sve druge faktore koji se za oba postupka trebaju pojavati, ne možemo reći da je nešto normalno ili ne, samo na osnovu brojke.  I šta je sa onima koji su sami, jesu li oni nenormalni?

U psihologiji se termini normalan i neormalan izbjegavaju sa razlogom. Osobe koje imaju psihičke probleme, su često osuđene od strane društva i okarakterisane kao opsne, bolesne i čudne. Jedan od uzroka zašto se ljudi ne obrate stručnim licima, kada osjete da nešto sa njima nije u redu je da ne bi bile izopštene iz društva i posmatrane drugačije. Što naravno spriječava da se njihov problem riješi i da im se ukaže potrebna pomoć.

Kad sve sagledamo, a uzmemo u obzir da nisam razmotrila normalnosti iz bioloških, mediciniskih ili drugih pogleda, zasita bi bilo poželjno da razmislimo da li je na nama da određujemo šta je to normalno.  Prije nego što izustim da neko nije normalan, zapitam se prvo da li sam ja normalna. Vjerujem da nekim osobama iz njihovih ličnih razloga, zaista nisam, isto kao i vi.