Ove godine Hladno Pivo proslavlja tri decenije postojanja nizom koncerata širom regiona od kojih će se jedan održati u Beogradu, 26. maja. U prošlogodišnjem intervjuu za Balkanrock, Mile Kekin je onako šeretski, kroz šalu rekao da kada bi nestalo Hladnog Piva ne bi znali kome da predaju štafetu i da bi se dogodila određena rupa na sceni. Iako kažu da u svakoj šali ima malo istine, ovu bismo morali prihvatiti kao potpuno tačnu.

Kada je 1993. godine izašao „Džinovski“ mnogi od sadašnjih fanova ovog već kultnog benda nisu bili „ni u planu“. Ipak, pesme poput „Pjevajte nešto ljubavno“, „Bubašvabe“ i „Trening za umiranje“ uspele su da se provuku kroz tunele vremena i ostanu podjednako voljene i danas.

Nakon albuma „Knjiga žalbe“ (2007), „Svijet glamura“ (2011) i „Dani zatvorenih vrata“ (2015) mnogi „čistunci pankeri“ zameraju im nedostatak te početne „žestine“ i buntovništva kao neizostavnog elementa panka, ali budimo iskreni prema sebi pre svega. Da li se vi još uvek igrate lutkama i automobilima? Da li nosite odeću majci da je pegla ili to radite sami? Da li je izlazak u klub još uvek vaš idealan način da provedete petak veče? Da li vam je „Umri muški“ i dalje najbolji film svih vremena? Vođeni tom logikom možemo zaključiti da Hladno Pivo nikada nije postalo „mlako“, već je samo sazrelo, promenilo se i evoluiralo, zajedno sa nama, i mi zajedno sa njima. Možda više ne žive u domu „k’o bubreg u loju“, i to je taj deo koji su ostavili iza sebe, baklja koju neko mlađi treba da preuzme, ali zato sada mogu da nam ispričaju kako su „pali bez ispaljenog metka na staru foru novog početka“.

Kad se zagrebe malo ispod površine sastavljene od panka i ludih šutki na koncertima, dolazi se do onog najvrednijeg što Hladno Pivo pruža čitavom regionu: drži nas hladne glave već decenijama. Pesme koje su politički aktivne, ali ne u smislu da podržavaju određenu političku opciju, već da služe kao glas zdravog razuma u korumpiranom sistemu koji teži da uništi sve ono što je principijelno i ljudski, prisutne su kod ovog benda od samog početka.

„Odjava programa“ nas mračne 1993. godine vodi kroz apsurd ratnih huškača i televizijskih emisija koje su, nažalost, polako ali sigurno stvarale javnost opsednutu crnom hronikom. Ne mnogo svetlije 1999. godine Hladno Pivo hrabro peva o bombardovanju tadašnje Jugoslavije i uopšte praksi „borbe za mir“. Na albumu „Šamar“ objavljuju pesmu „Par pitanja“ koja se bavi posledicama devedesetih godina, besmislom osude i držanja za prošlost, kao i učmalom sadašnjošću, preispitivanjem religije i smisla života, i očajničkim pokušajima da se pronađe krivac, razlog i odgovori. „Knjiga žalbe“ nastavlja dobru staru tradiciju pesmama „Kaže stari što nam fali“, „Džepni bog“ i „Carstvo pasea“. Na narednom albumu, malo blaže, ali ipak direktno u lice serviraju „Evo mene na ručku“ i „Ezoteriju“ i sve to maestralno završavaju poslednjim albumom i numerama „Na ovim prostorima“ i „Firma“.

Samo iz ovog nabrajanja postaje jasno kako Hladno Pivo zajedno sa nama prolazi kroz sve nedaće i nedoumice. Neosporno je da je odrastanje, sazrevanje i život na ovim prostorima ostavio sličan trag na svima nama bez obzira sa koje strane reke se nalazimo, ali najveći bend iz Gajnica i njegov pesnik Mile Kekin, jedini su uspeli to da prenesu u reči i tako stvore neraskidivu vezu i neizrecivo razmevanje između svih poštovalaca njihovog rada.

Teme nisu samo društveno-političke okolnosti, Kekin je često bio inspirisan kompleksnošću ljudskih veza i odnosa, što se i može videti u pesmama „Supermen“, „Šamar“, „Dobri prijatelji“, „Biološki sat“, „Ranjeni i ludi“ i „Tišina“. Način na koji se Hladno Pivo bavi ljudskim odnosima nije nešto što se može svaki dan videti u muzici, filmu, književnosti, ili bilo kom drugom tipu umetnosti. To je nešto što se dešava „običnom malom čoveku“, jer ko od nas nekada nije pokušavao uglaviti veliku ljubav u „premalo kvadrata“, pretvoriti prijateljstvo u nešto više, tražiti veliku ljubav isprobavajući male, opravdati postupke nekih bivših ljubavi, ili grčevito se držati za osobu koja je, po svemu sudeći, prava u svetu lažnih?

Kada bismo posmatrali ovaj bend kao individuu koja je rođena 1988. godine (gle ironije, na koncertu u Kumrovcu), razumeli bismo čitav njen razvoj, od novorođenčeta koje vrišti da ga čuju u haotičnom i previše bučnom svetu, preko buntovnog tinejdžera koji odrasta u vremenu urušenog sistema vrednosti, do zrelog tridesetogodišnjeg čoveka koji je još uvek zaglavljen u apsurdnim okolnostima, verovatno otplaćuje desetu ratu kredita, traži „ženu koja ima muda“ i više nije čak ni iznenađen što su isti ljudi na vlasti od njegovog rođenja i što se komšije još uvek časte ratnom retorikom. Ogorčen je, i često usamljen, ali barem svet vidi jasno kakav jeste.

I baš kao što svako od nas nosi neke stare osobine ili navike, uvek im se vraća ili ne može da ih se reši, bilo to plakanje uz isti film po hiljaditi put ili pegica na na nosu koja je preživela pubertet, tako se i Hladno Pivo vraća istim temama i ponovo ih proživljava iz nekog drugog ugla: „Odjava programa“ (1993) – „Udarna vijest“ (2015); „Pjevajte nešto ljubavno“ (1993) – „Kirbaj i kotlovina“ (2011)…

Ne smemo zaboraviti da ovaj bend, pored tekstova, odlikuje i izuzetna melodičnost, kao i izleti u različite žanrove, koji, iako možda neke ljute, predstavljaju sjajnu podlogu za skakanje i šutke na uvek energičnim koncertima.

Da sumiramo, pitanje Hladnog Piva nije samo pitanje muzike. To je daleko više. To je pitanje opstanka u kulturno kontaminiranom vremenu, u balkanskom buretu baruta, u sveopštoj izgubljenosti. Ovi prostori ne samo da vole tridesetogodišnjaka iz Gajnica, već im je taj tridesetogodišnjak i potreban, da ostanu bistre glave i dobrovoljno ne proglase ludilo ako su „rođeni van okvira“. Kao i mi sami, Hladno Pivo je produkt svog okruženja i vremena, i zato ne bi moglo nastati nigde drugde do tu gde jeste, i zato ne postoji nijedan drugi izvođač sa čijim se tekstovima toliko identifikujemo.

I zato Mile, Zoki, Šoki, Suba i Deda, nastavite sa dobrim poslom, jer zaista je „lako naći rime kraj ovakve domovine“, a jedino vama verujemo da ćete to uraditi kako treba. Srećna godišnjica!

/Balkanrock.com/