Nakon poslednjeg zasedanja Narodne skupštine Republike Srbije posvećene Кosovu i Metohiji na kome se po prvi put o ovom pitanju poslanicima obratio Predsednik Republike Srbije Aleksandar Vučić, postaje jasno nekoliko stvari. Pre svega, treba naglasiti da je ovo ujedno i prvo obraćanje predsednika Srbije u Skupštini a da pregovori sa albanskom stranom traju još od 2012. godine, od kada se na vlasti u Srbiji nalazi tandem naprednjaci-socijalisti, odnosno Vučić i Dačić. Opozicioni poslanici su bojkotovali ovu sednicu, a postoje i mišljenja da je Vučić upravo i izabrao ovaj trenutak kako bi se obratio poslanicima kako bi imao win-win poziciju (ukoliko se opozicioni poslanici vrate u skupštinske klupe, Vučić je pobedio jer oni ispadaju smešni jer čas izlaze a čas se vraćaju u salu, dok sa druge strane ukoliko odbiju da učestvuju u zasedanju, opet ispadaju smešni jer se u režimskim medijima predstavljaju kao neko kome najznačajnije nacionalno pitanje Кosova i Metohije nije ni važno, pa samim tim ne mogu ni biti alternativa postojećem režimu.) Međutim, ova borba političkih stranaka u Srbiji nije tema ovog teksta pa joj se nećemo ni ozbiljnije posvećivati.

Za tekst je bitno samo obraćanje Vučića koje se sa nestrpljenjem očekivalo jer je najavljivano kao misionarsko. Takvu atmosferu su podgrevali režimski mediji i predstavljali nam to obraćanje kao nešto što će dobrim delom dati odgovore na sve dosadašnje pregovore, ali što je još važnije što će dati smernice za buduću zvaničnu politiku vlasti u Srbiji prema pitanju Кosova i Metohije. Odmah moramo da kažemo da se ništa od ovih očekivanja nije ostvarilo. Niti je predsednik Srbije do kraja razjasnio šta je sve bilo na pregovorima sa albanskom stranom do sada, a još manje je dao objašnjenje u kom smeru će se odvijati budući pregovori sa Albancima.

Samo obraćanje Vučić je počeo sa istorijskim presekom vladavine teritorijom Кosova još od Rimskog carstva. Ovo je verovatno imalo za cilj da gledaoce, jer je ceo prenos išao uživo na državnom medijskom servisu RTS-u, uvede polako u samu suštinu onoga što smo kasnije čuli od predsednika a to je da Кosovo i Metohija u ovom periodu nije ni bilo pod kontrolom Srba i da nam samim tim ta teritorija na neki način i ne pripada. Mišljenja smo da ovo nije urađeno ni malo slučajno i da je imalo za cilj da pripremi gledaoce i bude prva teza ili razlog da Кosovo i ne pripada Srbima, što je u kasnijem obraćanju predsednik implicitno, a nekada i potpuno eksplicitno, pokušao da predstavi javnosti u Srbiji. Jer ukoliko je ovom teritorijom vladalo Rimsko carstvo, zatim Vizantija, pa nekoliko vekova srpska srednjovekovna država, pa nekoliko vekova Osmansko carstvo i tek od početka 20. veka ponovo dolazi u sastav srpske države, gledaoci će lakše primiti tezu da Кosovo baš i nije u potpunosti u srpskoj vlasti, pa samim tim nije ni nacionalna katastrofa ukoliko se i izgubi neka teritorija koja nam istorijski i ne pripada.

Sledeći deo izlaganja je bio posvećen svemu onom lošem što su uradile vlasti u Srbiji od 2000-tih i kako je od tog perioda teklo osipanje vlasti srpske države na Кosovu i kako je ova teritorija sve više postajala nezavisna i u vlasti Albanaca. Ovaj deo izlaganja je dobrim delom tačan, ali je Vučić pokušao da za trenutno lošu poziciju Srbije na Кosovu optuži sadašnju opoziciju jer su upravo oni vladali tokom ovog perioda. Međutim, ova teza nije u potpunosti tačna jer je najveći deo u procesu stvaranja nezavisnosti Кosova završen sa NATO agresijom 1999. godine i proterivanjem srpske države sa ove teritorije.

Zatim dolazi najznačajniji deo kojim se implicitno opravdava stav da Кosovo i Metohija treba da budu u vlasti Albanaca. To je deo posvećen priči o natalitetu. U ovom delu nas predsednik zastrašuje sa alarmantnim podacima da će za 40-ak godina biti podjednak broj Srba i Albanaca, dok će za 100 godina biti čak duplo više Albanaca. Ovaj podatak navodi na tezu: „dajte da im danas damo Кosovo kako nam sutra ne bi uzeli i Niš“. Međutim, ove podatke o natalitetu predsednik uzima na osnovu PROCENE, a ne na osnovu egzaktnog podatka. Naime, natalitet je promenljiva kategorija, baš kao i migracije stanovništva. Tako da ni Vučić, niti bilo ko drugi, ne može sa sigurnošću da tvrdi šta će biti sa srpskim i albanskim natalitetom za 50 ili 100 godina. Možda situacija bude potpuno suprotna u odnosu na onu koja vlada danas. Ovo je bilo i ključno u celom obraćanju Vučića i tezi da bi Srbi trebali da razmisle o tome da predaju Кosovo Albancima. Da bi ublažio stav o potpunom gubitku Кosova, Vučić provlači tezu o „razgraničenju“ gde bi Srbima pripale četiri opštine na severu Кosova sa srpskom većinom. Što znači da bi Srbi trebali da dobiju ono što u ovom trenutku kontrolišu a da se odreknu svega onog što je južno od Ibra.

Zatim dolazi deo izlaganja u kome se navode precizni podaci koliko to novca država Srbija izdvaja sada za srpsko stanovništvo na Кosovu i Metohiji. Ovaj deo je namenjen da slušaoce navede na stav kako se upravo Vučić i vlast u Srbiji bore za srpske interese na КiM. Međutim, predsednik zaboravlja da navede da su i sve prethodne vlasti u Srbiji odvajale značajan deo novca u ovu svrhu. Jasno je da je upravo ovo način kako bi se srpsko stanovništvo zadržalo na ovoj teritoriji jer bez te pomoći a suočeni sa svakodnevnim pritiscima Albanaca, vrlo brzo bi se došlo do etnički čiste teritorije.

Sve u svemu, u celom obraćanju od dva i po sata, nismo ništa konkretno čuli o dosadašnjim pregovorima sa Albancima. Nismo ništa čuli ni o famoznoj tezi o „razgraničenju“ sa Albancima. Jer podsetimo da razgraničenje može biti i na Paštriku, i na Ibru, ali i na Кopaoniku. Mi ni posle ovog poslednjeg obraćanja nismo sigurni o kom „razgraničenju“ Vučić govori jer on sam ne izlazi sa linijom koju zamišlja kao graničnu. I na samom kraju nismo čuli ništa o tome u kom pravcu će ići buduća politika Srbije što se tiče Кosova. Jer ukoliko bude išla kao i do sada, da Albanci formiraju vojsku Кosova i da se o tome uopšte više i ne respravlja a da se priča svela na uvođenje taksi na robu iz Srbije. Jer recimo, sutra da Albanci povuku takse, da li je politika Srbije da se vrati za pregovarački sto a da pitanje vojske Кosova ostaje kao već rešena stvar. To je bila dosadašnja politika Vučića na Кosovu, a na osnovu poslednjeg obraćanja jasno je da će se i u buduće odvijati upravo po ovom receptu. Što znači da će i ubuduće srpske države i vlasti ali i stanovništva biti sve manje na Кosovu i da će ova teritorija sve više postajati albanska.