Danas se navršava tačno 15 godina od jednog od najvećih pobeda Partizana u evropskim takmičenjima, a svakako najuzbudljivije utakmice koju su crno-beli odigrali u poslednjih 20 godina. Godina 2003. Mesto dešavanja je stadion trećeg najboljeg tima Premijer lige – ekipe Njukasla. Posle poraza na JNA Partizan se našao u gotovo bezizlaznoj situaciji. Otputovali su u Englesku, istrčali na “Sent Džejms Parka” i pokazali zašto je fudbal tako čudesna stvar.

Spremali su feštu u Njukaslu tog 27. avgusta. Ser Bobi Robson se upisao 200. put kao trener “Svraka”, preko 40 hiljada ljudi na tribinama, sprema koktel, večera i slavlje do zore. Ostalo je jedino da se pobedi Partizan. Tim koji je već savladan (posle mnogo sreće) u Beogradu, pa je ostalo da se rezultat samo potvrdi. Samo to. Svako ko je gledao prvi meč mogao je da nasluti da crno-beli iz Srbije mogu do podviga. Neophodno je bilo da samo pobede u Engleskoj. Samo. Samo i jedino je bilo jasno da to “samo” za neki od dva tima može biti nedostižno. Ceo svet je mislio da će Partizan ostati kratak, ne i Lotar Mateus sa svojim igračima. Posle beogradskih 0:1 nije bilo preteranog razloga za optimizam. Ser Bobi Robson je bio oprezan posle prvog meča:

Ovo je bio težak meč za nas, kao što smo i očekivali. Bilo je gusto, jer je razlika između dva tima na terenu bila mala. Partizan je propustio veliku priliku u poslednjim sekundama utakmice, može se reći da smo imali i malo sreće. Međutim, to je bila i odlična odbrana našeg golmana. Pošto smo pobedili u Beogradu, očigledno da je prednost na našoj strani. Ali mislim da je Partizan još uvek u igri. Po mom mišljenju, očekuje nas slična utakmica i u Njukaslu za dve nedelje.

Tim koji je uložio mnogo, imao nekoliko iskusnih fudbalera i velikih zvezda, ali i nekoliko talentovanih igrača koji su tek bili na putu da zadive fudbalski svet, dočekao je šampiona Srbije. Nije blistao tim iz Beograda na početku sezone, loš pripremni period, težak dvomeč sa Đurgardenom i onda dvomeč protiv ekipe koja je zauzela treće mesto u Premijer ligi Engleske, iza Mančester junajteda i Arsenala, a ispred Čelsija i Liverpula. Sve je  mirisalo na čudo. Kvota na domaćina bila je 1.5, neki kladioničari kažu najnezahvalnija za igranje. Obistinile su se i te sumnje.  Ta, fudbalska 2003. godina bila je čudna po mnogo čemu. Partizan je, delom, započeo jedno neverovatnu sezonu Lige šampiona. Bila je po ljubičasto-plava noć crno-belih iz prestonice Srbije.

Jedan od junaka i strelac pobedonosnog gola u penal seriji Milivoje Ćirković seća se govora Tariba Vesta pre početka utakmice:

Šta pi*ke engleske, šta koji ku*ac. Oni su obične jajare. Pokažeš im zube i oni se odmah u*eru. Ja sam sa Okserom tako igrao i izbacili smo ih. I mi ćemo ove da izbacimo. Mi njih sigurno prolazimo, tako je Bog rekao, tako je zapisano.

Osim Vesta jedan od ključnih ljudi u timu Partizana bio je onaj koji nije igrao. Lotar Mateus je usadio pelcer nemačke upornosti i truda u ovu generaciju Partizana. Nekoliko puta je isticao značaj verovanja u pozitivan ishod, čak i onda kada izgleda nemoguće.  Partizan je tražio senzaciju. Tražio je pobedu. Poraz u prvom meču je, zvuči kao paradoks, pokazao da je pobeda realna stvar. Ispostaviće se – više nego realna. Nekoliko godina pre ovog momenta isti rivali igrali su i u Kupu kupova, a Partizan je golom Vuka Rašovića sa penala u revanšu prošao dalje. Te 1998. navijači su proglasili tu pobedu jednom od najvećih. Pet godina kasnije želeli su da ažuriraju podatke u svojoj memoriji.

Taktički perfektnan meč:

Alan Širer protiv Ivice Ilijeva. Nolberto Solano protiv Saše Ilića. Njukasl protiv Milana Stojanovskog. Velika Britanija protiv Nađa i Duljaja. I zaista je izgledalo da jedanaest momaka obučenih u dresove koji nemaju crno-belih tragova igraju srcem za tradicionalne boje kluba. Toliko požrtvovanosti na jednom meču gotovo da se ne pamti.Malo je ko na tribinama “Sent Džejm Parka” znao ko je, u stvari, njihov protivnik na terenu. Prepoznali su, naravno, Lotara Mateusa, a na terenu prekaljenog i „istrošenog“ Tariba Vesta. Čuli su možda za Sašu Ilića, eventualno Ljubinka Drulovića. Hteli su samo u Ligu šampiona. Ne da nisu uspeli, već posle te sezone nikada nisu bili ni blizu najelitnijeg takmičenja. U sezoni 2008/09. ispali su iz Premijer lige. Koliko je ovaj dvomeč uticao na raspad u ovom klubu možemo samo da naslutimo.

Partizan: Kralj, Čirković, Duljaj, Djordjević, Nadj, Saša Ilić, West, Malbaša, Stojanovski, Iliev i Delibašić.

Njukasl: Given, Hjuz, Bernar, Vudgejt, O Brajen, Dajer, Spid, Solano, Viana, Širer i Ameobi.

To kako je Nemac postavio igru u revanšu je za anale. Nije bilo slabog mesta u ekipi, želja na terenu je bila vidljiva od prvog minuta. Jedna od taktički najboljih utakmica nekog tima iz Srbije, posle raspada SFRJ. Utakmica je počela napadima domaćina, a kako je vreme odmicalo I Partizan je shvatio da može da “uzme” pobedu velikoj ekipi. U nastavku slična priča. Njukasl je mogao do prednosti posle snažnog šuta Vijane u 47.minutu, ali samo 4 minuta kasnije crno-beli dolaze do gola. Loptu na nekih 30-tak metara od gola Njukasla oduzeo je Nadj, sjajno uposlio Ilića koji je neverovatno jednostavnim potezom izbacio odbranu i Givena iz igre i servirao loptu Ilievu “na tacni”. Napadač Partizana koji se ispromašivao u Beogradu, ovaj poklon nije propustio i lako je sa 10 metara poslao fudbal u prazan gol. Igrao se 51.minut. Nije bilo golova do kraja, a moglo ih je biti.

Ekstaza Peđe Strajnića

Mnogi se sećaju čuvenih rečenica, a pre svega načina na koji je Predrag Strajnić prenosio meč iz Engleske. Kako to obično biva kada su prenosi važnih mečeva u pitanju dolazilo je do problema u emitovanju, čestog prekida zvuka iz Njukasla, pa je nekada morao da “uleti” i kolega iz Beograda – Nedeljko Kovinjalo. Ipak, u istoriji Partizana biće upisan Strajnić, jer su neke od njegovih izjava tokom meča zajedno predstavljati deo jednog istorijskog uspeha.

Sada i najveći antirojalisti govore Živeo Kralj.

Nakon odbrana i doslovce neverovatnih promašaja igrača Njukasla bilo je jasno da je Ivica Kralj začarao mrežu. Ivica Ilijev je imao šansu koju je propustio, a Saša Ilić pogodio onda kada nije smelo da se promaši. Posle Hjuzovog promašaja komentator RTS-a kaže: E, pa sad stvarno…Ajmo Milivojeeeee!”…Ostalo je istorija.

Miris te avgustovske noći navijači Partizana i danas osete. Nadaju se da će njeni obrisi biti tu i u četvrtak, kada u Istanbulu njihov tim vodi bitku za ulazak u grupu Lige Evrope. Ponovo dva crno-bela tima. Ponovo male šanse za Partizan. Ništa više nije kao te 2003., ali ne bi bilo loše da zaliči.

/Millennium Sport/